Home  //  Management  //  Saveti  //  U dijalogu sa životom

Jovan Mrđenović

Kada je daleke 1968. golobradi dečak krenuo put Beograda iz užičkog sela Ravni tapkajući prašnjavim drumom, bio je opsednut silnim mislima i velikim uzbuđenjem. Napuštao je selo za koje ga vezuju sva saznanja i uspomene. Rođen u porodici sa osmoro dece, upoznao je siromaštvo u izvornom obliku, ali je odmah naučio da borba za život počinje samim rođenjem...

Ispratili su ga brižni roditelji. Njihove emocije bile su podeljene; s jedne strane, jedna gladna usta manje, a s druge, strah od nepoznatog velikog grada. Gorštačko dete jakih gena nije bilo uplašeno, bilo je uglavnom radoznalo.

Dočekuje ga Beograd, u kome bukte studentski nemiri. Bila je to čuvena ’68. Pera u tim događajima ne učestvuje. Polaže prijemni i polazi u ugostiteljsku školu. Uporedo sa školom ide na praksu u hotelu Palas fasciniran velikim gradom, vrevom ljudi, bleštavom rasvetom, lepim i umivenim svetom. Pera odmah s ljubavlju prihvata Beograd i njegova pravila. Rešio je da uspe po svaku cenu. Imao je privilegiju da uči od najboljih. Već s prvim danima škole počeo je da zarađuje po koji dinar od prijema na kojima je neumorno služio goste. Usput je počeo da upoznaje ljude i da polako stvara svoju životnu filozofiju. Procenjivao je šta je dobro za posao i za njega lično, a šta nije. Bio je gladan znanja i napredovao je krupnim koracima. U drugom razredu već je služio zvanice u Skupštini grada. Video je gradonačelnika Branka Pešića, pa čak i Josipa Broza, koga je služio u životu stotinak puta. Već sledeće godine prvi put u životu video je more, naravno zahvaljujući poslu. Po povratku s mora upoznaje astronaute Nila Armstronga, Edvina Oldrina i Majkla Kolinsa. Pera priča da ga je pri prvom susretu Broz pomilovao po kosi. Neki zlobnici tvrde da je zbog toga rano ostao bez kose, ali ja u to ne verujem. Nastavio je Pera da služi velikane, Vilija Branta, Roberta Maknamaru, Ričarda Niksona, Džeralda Forda i Džimija Kartera. Služio je Žiskara d’Estena, Jasera Arafata. Mi smo tada nosili zastavice na kojima je pisalo „Mi nemamo većeg brata od Jasera Arafata”. Naravno, sve je bilo spontano, kao i danas. Godine 1971. junak ove priče počinje da radi u tada elitnom restoranu Stadion na stadionu JNA. U Stadionu su eminentne goste zabavljali najpopularniji pevači tog vremena, Toma Zdravković i ostali. Beograd tada počinje da biva ugostiteljska meka. S nepunih 19 godina Pera Pavlović postaje šef sale u Domu armije. Bio je tada najmlađi šef sale u celom Beogradu. Tu je uspevao da odradi prijeme za dve-tri hiljade ljudi. Godine 1979. odlazi na novo radno mesto – upravnik i poslovođa ugostiteljskog objekta u sklopu hale Pionir. Pera mu odmah menja ime i način poslovanja. Lokalu daje atraktivno ime Euridika. E, od tog trenutka Beograd počinje da se penje na listi gradova sa značajnom ugostiteljskom ponudom. Euridika je bila restoteka kroz koju je prodefilovala cela jugoslovenska estrada: Arsen Dedić, Gabi Novak, Ksenija Erker, Doris Dragović, Maja Odžaklijevska, Cune Gojković, Đorđe Marjanović. Čuvena Ruskinja Ana Purgačova... Počeli su da nadiru gosti iz cele Evrope. Euridika je imala živu svirku. Smenjivale su se baletske i pozorišne trupe. Program je vodio Zvonko Šimunec. Nastupao je Teatar levo, tu je jedno vreme vladalo opšte ludilo. Tražila se karta više, ulazak je bio 10 dolara. Gosti Euridike bile su sve same zvezde onog vremena: Ajk i Tina Tarner, Elton Džon, Pako de Lusija, Bob Dilan, grupa Dajer strejts, Erik Klepton, sve zvezde moskovskog cirkusa. Iz Euridike 1984. godine ispraća olimpijsku baklju za Sarajevo. Jedno veče, Mika Antić recituje svoje stihove, posle njega nastupaju bluz i džez bendovi, glumci iz Ateljea 212. Beograd je tada bio svet.

Junak ove priče sredinom osamdesetih sa ortakom, svojim imenjakom, otvara splav kome Gordana Suša i Goran Milić, čuveni novinari tog doba, daju ime Dijalog. Dijalog postaje kultno mesto. Gost je bio i Boris Beker, ceo Olimpijski komitet, Centralni komitet, SIV... Vlade Divac oženio se na Dijalogu 

Pošto je Pera uvek bio nemirnog duha, shvatio je da je brod Dijalog napunjen betonom i da ne može da otplovi. Pokupio je lični provijant i otišao opet peške kao na početku priče u nove pobede. Možda naša priča ovde tek počinje.

Petar Pavlović 1989. dolazi u Radmilovac, hotel koji se tada nekako našao na licitaciji. Postaje vlasnik i tu konačno biva svoj na svome. Više nije toliko opčinjen sjajem, bleštavilom, zvanjima i titulama. Sve više počinje da se bavi ljudskim dušama, onom lepšom stranom čoveka. Njegov verni pratilac i vladar iz senke, supruga Neda, pomaže mu da ostane u brazdi, da malo primiri strasti, i on postaje ono o čemu danas Beograd priča. Radmilovac je mesto gde se dolazi s poverenjem. Dolazi se u domaćinsku kuću u pravom smislu. Nije to neko monolitno mesto predviđeno i pripremljeno za određenu kastu. Radmilovac meni više liči, ako ga poredimo sa životom životinja, na jezero u savani. Tu dolaze sve životinje, mirno piju i niko nikoga ne dira. Pera je tu uspeo. Njegovi gosti, poštujući sebe, poštuju i sve ostale u sali jer su oni gosti njihovog domaćina. Radmilovac je jedna od retkih „sigurnih kuća” beogradskih. Pera je možda i nesvesno postao komesar beogradske društvene, političke, poslovne i sportske scene. On zna sve pikanterije, kombinacije, političke i poslovne. Imam utisak da on zna i većinu sutrašnjih rezultata iz svih oblasti. Sve to omogućava mu poverenje koje ljudi gaje prema njemu. Njegov način se dopada ljudima. On ima savršenu procenu u trenutku kako čoveka da oslovi. Jednom će te osloviti sa „direktore”, drugi put sa „doktore”, „profesore”, „šefe”, „upravniče”, „genije”... Te titule nisu izrečene bez smisla. Pera je najbolji drug, jatak, prijatelj, sponzor, saveznik, savetnik... Ukratko, zaista neobičan čovek. Nikad ga nećete čuti da nekom daje savet ako ga čovek nije tražio. Navešće svakoga da počne da priča svoju muku. Gosta neće da udavi pričom o sebi. Ono što mu ljudi zameraju jeste to njegovo verovanje da gosta niko neće da posluži tako dobro kao on. Onda krene da tabana po sali umesto da sedi s gostima. Svi gosti se mahom slažu da je Pera Pavlović mnogo bolji terapeut nego konobar. Svi ga svojataju. Gledam mnoge koji veruju da Pera baš njih najviše voli, a Pera najviše oduvek voli svoju porodicu i svoj posao. Ceo život se čuvao tako što je sve okretao na šalu. Na taj način možeš ljudima da kažeš sve a da se oni ipak ne naljute. Ako se zavrti ozbiljna politička diskusija, Pera kaže kao iz topa da mu je deda govorio dok je bio mali: „Petre, u životu se kloni tri stvari: motike, struje i politike.”

Share

Dodaj komentar

Sigurnosni kod
Osveži