Home  //  Management  //  Saveti  //  Magija uniforme

Međutim, postoje bastioni unutar pojedinih zanimanja u kojima je i dalje (s razlogom) uniforma prosto nezamenljiva: vojska, policija, vatrogasci, zdravstvo i, naravno, ugostiteljstvo. Nekako je prosto logično da od trenutka kada zakorače u restoran ili kafe, gosti s lakoćom prepoznaju one koji bi trebalo da im boravak u njima učine što prijatnijim. 

Ipak, u nekoliko poslednjih godina, pod uticajem trendova (pogledaj uvod u ovaj tekst), došlo je do izvesnog preispitivanja arhetipske slike ugostiteljskih radnika (crno i belo s varijantama). Jedan od trendova je otvaranje kuhinje prema prostorima gde se hrana konzumira, tako da su se kuvarski šefovi i čitavi njihovi timovi odjednom našli ogoljeni i pod svetlima reflektora. S druge strane, konkurencija je dovela do ozbiljne profilacije na tržištu, tako da kada, na primer, ugledate na vratima (nasmejanog) konobara u tradicionalnoj beloj košulji, crnim pantalonama i s crnom leptir mašnom (koja se negde usput izgubila) možete sa sigurnošću da pretpostavite da ste na mestu koje je tradicionalno i koje, shodno tome, nudi tradicionalne proizvode pripremljene na tradicionalan način. Ako ne želite da vas prepoznaju kao mesto navedenih vrednosti, a imate tako kostimiran personal, bićete u ozbiljnom problemu. Ili  neko pokušava da vas obmane ili je vlasnik, jednostavno, škrt... Međutim, kako se u prezasićenoj ponudi obraćamo klijentu pre svega zbog pretpostavke da mu upravo baš mi nudimo ono što njemu zapravo treba, razumljivo je da i oni koji mu nešto nude treba da postanu proaktivniji u smislu vizuelnog „prepoznavanja”...

I upravo na toj tački ulazimo u ono čega su vlasnici ugostiteljskih biznisa samo maglovito, a njihovi klijenti na nivou instinkta svesni: danas je uniforma jedan od najefikasnijih (i verovatno, u smislu odnosa investicije i postignutog rezultata, najisplativijih) alatki onoga što se u neverbalnoj komunikaciji naziva „prvim utiskom” (koji se nikada ne može popraviti). Danas uniformom klijentu (starinski – mušteriji) poručujemo i da razumemo njegove životne stilove, navike i vrednosti, a samim tim i da mu nudimo upravo ono što mu treba. Ukratko, da pripadamo istom plemenu. 

(Naravno da su podjednako važni i ostali elementi neverbalne komunikacije koji čine taj paket u koji je spakovan „prvi utisak”. Srdačan osmeh, otvoreni gestovi tela i pogled u oči samo su neki od njih.)

Ali da se vratimo na početak. Kao što sam već skrenuo pažnju, mnoga zanimanja koja su bila „nevidljiva” odjednom postaju integralni deo mesta gde se servira i konzumira hrana. Kuvari danas moraju da budu istinske zvezde s harizmom koje umeju da razmene pokoju s gostima. Pojavile su se hostese (ili domaćice), somelijeri imaju mnogo aktivniju ulogu nego ranije. Postoje lokali koji neguju prisniji odnos s gostima i oni čije je osoblje uzdržanije u komunikaciji s njima... Dobar personal traži se pažljivo i neguje još pažljivije, jer klijenti se osim za enterijer, izvrsnu uslugu ili muziku, vezuju i za ljude. Sledeći svetske trendove, i Beograd sve više ugostiteljske usluge koncentriše u svojevrsne „klastere”, što znači da postoje popularne adrese na kojima se jedan pored drugog nalaze vrhunski restorani ili kafei i klubovi. Današnji (potencijalni) klijent je razmažen i želi da (kao i u tržnom centru) ima što raznovrsniju ponudu na jednom mestu.

I opet, šta je to što (vizuelno) čini svako od tih mesta jedinstvenim? Uniforma koju nosi osoblje.

A to pred one koji se usude da je dizajniraju i kasnije proizvedu stavlja nimalo lak zadatak koji pored kreativnog podrazumeva i vrhunsko tehničko rešenje. A to je već tačka na kojoj i najbolji igrači počinju da se sapliću. Za početak, izbor materijala koji ispunjava tehničke uslove visoke eksploatacije, kao što se očekuje od odeće koja se nosi u kuhinji, veoma je mali. O pratećim detaljima da i ne govorimo. A u trenutku kada morate da ukrstite više delatnosti na jednom mestu (na primer, open space kuhinju i deo restorana namenjen ručavanju), počinje silazak u pakao. Naime, gotovo je nemoguće naći više vrsta materijala koji su tehnički odgovarajući za sva ta različita zanimanja, a istovremeno usklađeni po boji ili tonu... Čak i ako uspete da savladate taj nivo i izaberete materijale koji su bar međusobno toliko pristojni da ne ujedaju jedni druge (već davno ste se pomirili s činjenicom da o nekoj idealnoj zajednici nema ni govora, te ste pristali na najbanalnije poimanje demokratije i vladavinu većine), sledi novi izazov: da li dobavljač taj materijal ima na lageru (nikad) i kada ga može uvesti (uvek znatno kasnije od datuma za kada je potreban; ako pokušate da ga poručite unapred ili sezonu ranije, zbog nekog razloga to će verovatno biti nemoguće).

Ko do sada nije skočio kroz prozor ili odlučio da se preseli kod nekog psihoterapeuta za stalno, mora da se pripremi za sledeći izazov – prezentovanje svega toga naručiocu (koji je, podrazumeva se, nekad davno usvojio skice koje su mu prezentovane). U međuvremenu, i on i svi bliži i dalji mu, zaronili su u internet i iz njega izronili čitav jedan univerzum genijalnih primera i rešenja. A neko dobronameran je, možemo u to biti sigurni, naručioca podsetio na trenutak kada je isti doživeo epifaniju, tj. kada je ušao u restoran svojih snova i svi su tamo nosili.... i to što su „oni” nosili odjednom postaje etalon kojim se sve meri čak i kada je to nešto dijametralno suprotno početnoj ideji i profilu institucije za koju se uniforma izrađuje... 

Ako savladamo i tu stepenicu, sledi, logično, izrada uzoraka... i onda, po Marfijevom zakonu, na scenu stupa – Marfi, te odjednom svi koji bi trebalo da nose tu uniformu imaju neku primedbu, najčešće tipa: „ovo niko ne bi nosio”, „ja u ovome ne mogu da funkcionišem”, „ja ne nosim suknju/pantalone”, „kuhinja nosi samo belo ili crno, sve kolege će mi se smejati kada me vide u ovome”...

Ko ipak nekako prođe i ovo, možemo biti sigurni da se komunikacija među učesnicima već nalazi na najnižem zamislivom nivou, a to je upravo i trenutak kada se kao teme pojavljuju: a) cene i b) količine. Taj trenutak može da bude manje ili više krvav, sve zavisi od fizičke kondicije prisutnih.

Daću sebi slobodu da ovde naglas izgovorim nekoliko pitanja:

Kako neko treba da nosi nešto iz dana u dan, da ga pere (i pegla), i od toga ima dva komada, a da posle dva meseca to što nosi pristojno izgleda?

Kojom je magijom moguće postići da cena jednog „kompleta” uniforme po zaposlenom bude niža od prosečne cene jedne stavke na meniju? (I to posle svih dodataka koji su se pojavili nakon svih intervencija kumulativno, plus brendiranje u štampi ili vezu.)

Kako da nešto u Zari ili H&M lepše izgleda, a jeftinije je? (Lako, masovna proizvodnja i kvalitet koji podrazumeva mali broj nošenja – dakle, kvalitetna košulja nekog renomiranog brenda koja je predviđena za pedesetak pranja, a koja u eksploataciji trpi manje od košulje na zaposlenom u restoranu, u Zari podrazumeva pet puta kraći životni ciklus.

Kako je moguće da se dizajnira nešto što je univerzalna veličina od XS do XL, za sve visine?

Mislim da su svi oni koji su ikada odlučili da se upletu u ovaj proces i pokušali da izbegnu čuvenu floskulu svakog proizvođača uniformi bilo koje vrste: „Nemate šta novo da izmislite, ja imam provereno najbolji model koji, potvrđeno, svima najbolje stoji” i odlučili da istraju do kraja u nameri da stvore nešto novo, autentično i originalno (a pri tome i krajnje funkcionalno), zaslužuju neku vrste nagrade, makar im ona bila uručena posthumno.

A ako i uspete da se izborite s proizvođačem, ubedite naručioca i njegovu familiju da je uniforma nešto što veoma ozbiljno utiče na pozicioniranje ugostiteljskog objekta i nekako realizujete svoju ideju, sledi još jedan, finalni test, a to je atest za tkanine i materijale koji su upotrebljeni, kao i precizna uputstva za održavanje odeće izrađene od njih. Postoje institucije koje izdaju te ateste i uvoznik je dužan da tkanine atestira, ali... 

S druge strane, održavanje uniformi najčešće pada na one koji ih nose. A oni često zanemaruju uputstva na ušivnim etiketama. Najčešće se za pranje koriste suviše agresivna sredstva, ciklusi na višim temperaturama i, logično, peglanje na najvišoj temperaturi. To neminovno ubrzava propadanje materijala, naročito onih s većim procentom elastina i veštačkih vlakana najnovije generacije koji bi, ako bi im se to dopustilo, učinili da odeća od koje su načinjeni ima veću fleksibilnost i višu otpornost na habanje i prljanje.

Ako se uz sve to uzme u obzir i poslovična fluktuacija zaposlenih u svim ugostiteljskim delatnostima, jasno je da veoma brzo dobra ideja o uniformi postaje svoja karikatura. (A lepo su nam objasnili, na početku, da nema ništa logičnijeg od bele košulje i crnih, po mogućstvu od nošenja usijanih pantalona.)

Share

Dodaj komentar

Sigurnosni kod
Osveži

Najnovije vesti


Beograđani i turisti uživali uz muziku, hranu, vino i feštu na reci

Uspešno završen prvi Belgrade Waterfront good food & wine festival



TOURISM INNOVATION DAY

Prva regionalna konferencija o inovacijama u preduzetništvu u turizmu, „Tourism innovation day“, održaće se 25. septambra 2019. godine u Naučno-tehnološkom parku Beograd. Projekat je podržao kabinet ministra za inovacije i tehnološki razvoj Vlade...



Visoke ocene za devet premium vina ,,Tikveš Châteaux & Domaines”

Čak devet vina brend platforme ,,Tikveš” ,,Tikveš Châteaux & Domaines” dobila su visoke ocene od poznatog vinskog kritičara Jeb Dunnuck koji je deo  tima ,,Wine Advocate” čuvenog vinskog eksperta Roberta Parkera.



Više od 250.000 ljudi prevezeno kroz akciju „Društvo, ko vozi kući“ za 7 godina

Više od 250.000 posetilaca letnjih festivala u Srbiji koristilo je besplatan i bezbedan prevoz u proteklih sedam godina, u okviru akcije „Društvo, ko vozi kući?“. To znači da je kroz ovu društveno odgovornu kampanju, kompanija HEINEKEN Srbija...



Akvizicija kompanije Knjaz Miloš

Mattoni 1873 i PepsiCo završili zajedničku akviziciju kompanije Knjaz Miloš, srpskog proizvođača mineralne vode i bezalkoholnih pića