Home  //  Management  //  Saveti  //  Jagnjetina u Mrzencima

Jovan Mrđenović

Rešio sam i ovog leta da posetim Mrzence, kao što činim i niz prethodnih godina. Čovek koji ima sreću da nađe smeštaj u hotelu Nar u Mrzencima, gde se soba traži preko veze, treba da se istušira, odmori i uveče pravac kafana Javor–Agapi. To je jedna od kafana koje naši ljudi vole i svojataju...

Mesecima se s neke radio-stanice čuje reklama za restoran koji nudi jagnjetinu, bolju od one u Mrzencima, na putu za Grčku, zbog koje naši turisti jedva čekaju dan kada kreću na odmor. Rešio sam i ovog leta da posetim Mrzence, kao što činim i niz prethodnih godina. Čovek koji ima sreću da nađe smeštaj u hotelu Nar u Mrzencima, gde se soba traži preko veze, treba da se istušira, odmori i uveče pravac kafana Javor–Agapi. To je jedna od kafana koje naši ljudi vole i svojataju.

Inače, Mrzenci su selo pored Đevđelije od nekoliko stotina stanovnika, mesto lepih kuća i dobrih ljudi. Mi smo kao narod, nažalost, svrstani među manje voljene na planeti. Stoički nosimo svoj krst i ne žalimo se mnogo. U Mrzencima se osećamo fantastično, jer se već pri prvom susretu oseti da smo tamo dobrodošli.

I sada ono večito pitanje: šta je to što čoveka vuče u jednu kafanu? Znamo da je radoznalost razlog da negde odemo prvi put, ali šta je to što nas mami da na neko mesto odemo opet i opet, sve dok se ne stvori neka vrsta zavisnosti od njega. Kafana Javor–Agapi otvorena je 30. avgusta 2000. Sagradio ju je gazda Pero Mitrov, čovek izvanrednog ugostiteljskog dara, preduzimljiv i vrlo duhovit. Kafanu je vodio sa svojom suprugom Agapi. Ali u avgustu 2004. godine, vođen nemirnim duhom, gazda Pero odlazi za svojom sudbinom, rešen da se dokaže u velikom gradu. Otvara mehanu Javor–Mrzenci u Skoplju. Kao spretan ugostitelj vrlo brzo je privukao najbolju klijentelu. Počeo je odlično da radi. S druge strane, u kafani Javor–Agapi ostala je sama žena sa dve devojčice, Marijom i Biljanom. Neprihvaćena u maloj sredini, pritisnuta besparicom i zluradim komentarima, počela je da bije bitku za opstanak. Agapi je izdržala i pobedila. Nastavlja da školuje ćerke i da unapređuje posao. Njene ćerke su svake godine uspevale da pored obaveza u školi budu sve više od koristi u kafani. Pomagao je gazda Pero koliko su mu okolnosti dozvoljavale. Danas kafana Javor–Agapi izgleda svetski. To je mesto prepuno cvetnih aranžmana, negovanog drveća, skladnog enterijera, ljubaznog i duhovitog osoblja. Čovek ima utisak da je kročio u raskošnu špansku hacijendu smeštenu usred javorove šume. Bio sam gost te kafane od otvaranja do danas svake godine bar dva puta. Oduševljen upornošću i hrabrošću te porodice, dolazio sam ponovo.

Zašto su srpski turisti počeli da svojataju tu kafanu? Mislim da je razlog ljubav i poštovanje, pažnja i predusretljivost na svakom koraku. Prija to čoveku na svakom mestu, a naročito u belom svetu, gde smo posebno osetljivi na svaki gest ljudi koje prvi put srećemo

Izlazimo iz hotela Nar istuširani i orni za provod. Vozimo se dvesta metara do kafane Javor–Agapi. Poslednji predlog moje brižne žene Cecilije: „Bilo bi dobro kad bi mogao da se zadržiš na jednoj flaši”. Naravno, ja dajem obećanje, koje ionako ništa ne košta, a i ne boli. Teško je držati se obećanja u vezi s pićem. Za hranu nije neki problem, jer je hrana samo navika, dok je piće nasušna potreba. Pred kafanom parking pun kô oko. Jedva nađosmo mesto. Na vratima nas dočekuje mladi nasmejani konobar. „Izvinite, morate da čekate, mesta nema.” U tom trenutku ugledale su nas gazdarice, šire ruke uz još širi osmeh, smeštaju nas za svoj sto. Lepa privilegija. Ne može to svuda da se doživi. Izvinjavaju se zbog gužve. Tu je gost predsednik turskog parlamenta. Njegov deda se 1926. odselio iz Mrzenaca u Tursku. Naši turisti i ostali gosti strpljivo su čekali slobodno mesto. Turci su konačno otišli. Bila je cela svita, više od sto ljudi. Na kraju su pohvalili kafanu, a predsednik parlamenta Mustafa Sentop rekao je da je to najbolje od svih mesta koje su posetili u toku trodnevne turneje. Lepo priznanje, nema šta.

Odoše Turci i sad počinju slatke muke. Šta izabrati u kafani koja, između ostalog, nudi bijeni sir, beli ovčji sir, pohovani sir, pinđur, pohovane tikvice, a kako preskočiti krmenadle, ražnjiće, ćevape, pljeskavice. Mami i rolovana vešalica, svinjska rebra, jagnjeći kotleti, moja slabost, svinjski file i teleći medaljoni sami se nude. Zatim jagnjetina, ona zbog koje većina naših ljudi ovde svraća, svinjsko pečenje... Kazaće ljudi, dobro, ali to svi nude. U tome i jeste štos. Meso dolazi s malih privatnih farmi. Što bi rekao pokojni Zuko Džumhur, dobro je samo ono jagnje koje se napatilo da bi se trave napaslo. Ovi jaganjci pasu mirisnu lekovitu travu i imaju 11-12 kg. Sve ostalo je isto svuda. A sad idemo dalje. Za one koji su rešili da umru zdravi, tu su ribe: lavraka, cipura, orada, krap, somovina... Našla se tu i sarmica u vinovoj lozi, kiselo zelje, paprika punjena kajmakom, paradajz od pola kile po komadu, stara sorta, jabučar. Poslastice, razne...

Sve to valja zaliti odličnim makedonskim vinima, koja i nisu nešto skupa.

Pogled luta po kafani. Svuda se vide detalji novog doba. Vide se stil i ukus koje su nametnule ćerke, Biljana i Marija. Izgled i dekoracija jela, tanjiri, izgled jelovnika, ali iznad svega ljubav prema poslu i poštovanje prema gostu. Svi se dočekuju i ispraćaju raširenih ruku. Za susednim stolom neobičan žamor. Konobari spajaju stolove. Ljudi se grle i ljube. Kažu, upoznali su se na medenom mesecu, negde. Od tada se nisu videli. Sudbina je htela da se ovde ponovo sretnu. Pričaju o deci, poslu, zdravlju, putovanjima...

Potrošili smo najveći deo noći. Treba da se rastajemo. Na kraju klasično pitanje ljubitelja dobre kapljice: „Konobar, da li je ovde popijeno sve što je plaćeno?”

S javora u bašti slavuj počinje svoju ljubavnu pesmu. Prati ga hor zrikavaca sa svih strana. Kao opčinjen slušam tu božju muziku i nešto mislim, vredi dati tri dana za jednu noć.

Vozim pažljivo onih 200 metara do hotela. Moja zabrinuta Cecilija pomno prati svaki moj pokret, u večitom strahu da negde ne zabasam.

Stiže upozorenje, budi tih, gluvo je doba. Svi spavaju. Odjednom iza šanka grunu grleni muški glas: „Gde si, brate, ja te čekam da popijemo nešto pre spavanja.”

Bio je to glas vlasnika hotela Nar. Gazda Borče, izgleda, nikad i ne spava. Nešto mislim, život ume baš da bude lep, makar ponekad.

Dragi čitaoci Café bara, ovo bi bila priča o Mrzencima izazvana jednom reklamom za jagnjetinu. Da li je ovde jagnjetina uopšte važna, prosudite sami.

Share

Dodaj komentar

Sigurnosni kod
Osveži