Home  //  Management  //  Saveti  //  Da li je to baš tako?

Ne prođe dan da neko od ljudi u poznijim godinama ne zacvili za dobrim starim vremenima i boemskim kafanama kojih više nema...

Ja, pre svega, mislim da kafana nikada nije ni bila boemska onako sama od sebe. Njen duh i atmosferu činili su gosti – boemi, ljudi britke misli, duhoviti, šarmantni, elokventni dokoličari skloni priči i alkoholu. Značaj kafane pre sto godina bio je znatno veći nego danas. Znameniti književnik Branislav Nušić kaže: „Beogradske kafane bile su centri u kojima se kretao sav javni život prestonice.” Tamo su se sastajali ljudi radi sporazuma, zakazivali se poslovni sastanci, advokati su savetovali klijente, sastajali se provodadžija i devojčin otac, tamo je dužnik potpisivao menicu, ortak ugovor, tužilac punomoćje – gotovo svi akti, izuzimajući testamente, potpisivali su se u kafani. U kafani su društva držala sastanke, političari sklapali zavere i konspiracije, a često bi i bolesnik tamo potražio doktora da bi ga pitao za savet. Kada su hanove, gde se sedelo na asurama nogu povijenih ispod sebe, počele da zamenjuju kafane sa stolovima i klupama, ceo život prešao je u kafane. 

Kafana je bila sastajalište trgovaca, zanatlija, činovnika, u njoj se kupovalo i prodavalo, utvrđivale se nagodbe, zaključivali i otplaćivali zajmovi, menjao novac, tamo su se prijatelji ortačili, nekad i razortačivali, zaključivali se brakovi, kumstva, prijateljstva, tamo se vodila politika i pisala se pisma, tužbe, žalbe, molbe vlastima.

Uz svaki od tih događaja sledovalo je iće i piće, pa je taj običaj još više ljude vezivao za kafanu. Osim političkog, i duhovni život odvijao se u kafani. Kafana je mesto na kome su se osnovali mnogi politički i književni listovi, u njima su se organizovale redakcije.

Mnogo je urednika napisalo uvodni članak i mnogo poeta pesmu u kafani. Vojislav Ilić je za stolom u kafani Dardaneli za honorar od deset dinara napisao poznatu svetosavsku pesmu „Ko udara tako pozno”. Inače, kafana Dardaneli jedna je od najčuvenijih beogradskih kafana. Procvat je doživela 1870. godine kada je zakupac Mita Ristić uneo tonet stolice, okrečio zidove, stavio dva ogledala i stolnjake na stolove. Te promene odmah su privukle glumce Narodnog pozorišta, a društvo glumaca i sav ostali svet. Ubrzo je kafana Dardaneli postala sastajalište intelektualnog Beograda. Njeni gosti bili su Đura Jakšić, Stevan Sremac, Janko i Vojislav Ilić, Radoje Domanović, i mnogi drugi boemi kojih je Beograd bio pun. Bili su to veseli, vedri i duhoviti ljudi koji su druženje pretpostavljali svakoj drugoj obavezi u životu. Beograd je u to vreme bio sudar svetova, otomanskog i evropskog, različitih po mentalitetu i tradiciji.

Kafana Dardaneli bila je, kako je govorio Nušić, neka vrsta narodnog univerziteta za omladinu i školarce. Mladi su sedeli i pomno upijali svaku rečenicu viđenijih ljudi tog doba. Kada je 1901. godine srušena (danas je na njenom mestu Narodni muzej), bila je to opštenarodna žalost. Nekoliko generacija skupljalo se oko ruševina s tugom posmatrajući kako gomila kamena, cigle i praha zatrpava njihove najranije i najmilije uspomene.

Značaj savremenih kafana je drukčiji. Današnji gosti idu u kafanu ne kao slušaoci i gledaoci, već kao saučesnici. Oni ne žele samo da slušaju pevača već i da s njim na sav glas pevaju. Gosti žele da se provesele i potroše sav adrenalin i energiju. Njihova pesma i vriska nadaleko se čuje 

Kafana danas deluje terapeutski na goste. Oni su zgodniji, lepši i veseliji od svojih predaka. Gužva i živahnost u današnjim kafanama mene podsećaju na atmosferu koja je nekad vladala na našim fudbalskim stadionima. U toj atmosferi ima ljubavi, prisnosti, tolerancije i neke solidarnosti jasno vidljive među tim mladim ljudima. Drugim rečima, ima neke lepote zbog koje kafane zauzimaju toliko važno mesto u našim životima. Današnje generacije ne idu u kafanu da nešto nauče. U kafanu se ide da bi se zaboravilo, da se iz duše i srca istera sve što se tamo nakupilo. Lepotu današnjih kafana treba doživeti i o njoj treba pisati. 

Danas su beogradske kafane najlepše u svojoj istoriji, ne zbog lepog enterijera i silnog novca u njih uloženog, nego zbog lepote i duhovnosti mladih generacija, na koje sam ja izuzetno ponosan.

Share

Dodaj komentar

Sigurnosni kod
Osveži