Home  //  Management  //  Saveti  //  Sve rešavam osmehom

 

Darko Matejić, 

Konobar u Bistro du Vin

Da glavni grad nikad ne spava najbolje znaju njegovi najverniji čuvari, oni koji dočekuju nasmejane mušterije i ispraćaju umorne goste. Ipak, posetioci kafića i restorana retko kad pomisle da iza njihovih širokih osmeha stoje isti ljudski problemi s kojima se svi suočavamo. Kako ostati priseban i nadasve ljubazan, objašnjava nam Darko, prijatni konobar vinarije Bistro du Vin

 

– Kada obučem košulju i priđem prvom stolu, postajem neka vrsta superheroja, odmah se prebacim u ulogu konobara. Snagu mi daje moja porodica, a srećan sam čovek jer imam dvoje predivne dece, ćerku Anu i sina Vuka. Iako veoma volim svoj posao, teško je voditi i posao i porodicu, jer radi se i noću i vikendima – počinje svoju priču Darko Matejić, konobar u lokalu Bistro DuVin, koji se ugostiteljstvom bavi više od 18 godina.

– Razlog je i to što su kad ja radim svi slobodni i obrnuto. Moji slobodni dani su ponedeljak ili utorak, a ne vikend. 

Ipak, Darko o svom poslu priča sa strašću i ne prilazi mu po automatizmu. Široko se smeši dok odgovara na pitanje zašto voli da radi taj posao.  

– Volim komunikaciju s gostima, volim da nasmejem ljude i da mene ljudi nasmeju, da imam prirodan odnos s njima. U ovom poslu konobari uglavnom gledaju samo novac, a meni je zarada na drugom mestu. Bitno mi je, pre svega, da budem zadovoljan: kolegama, poslodavcima i gostima. Pošto je to vrlo teško naći, dugo se zadržavam na jednom mestu – govori konobar koji je u vinariji Barabersku proveo punih osam godina.

– Volim taj osećaj da ne idem na posao već drugoj kući. Inače, ta vinarija dobila je priznanje od vašeg časopisa pre nekoliko godina – kaže Darko i dodaje da redovno čita CaféBar network. 

On naglašava da je u ugostiteljstvu i te kako bitno da se oseti toplina i duša kako bi gost dobio ljudsku interakciju, a ne robotsku uslugu.  

– Kada služim gosta, draži mi je lični pristup. Umesto: „Izvolite, šta želite?”, kažem: „Kako si, šta ti se pije, ma nije valjda da ne znaš šta želiš?!” i uvek na taj način nasmejem ljude. Zahvaljujući takvom pristupu, posle sat-dva nemaš utisak da radiš već da se bukvalno družiš s gostima i zato kada se sledeći put pojave uopšte ne pričamo o tome šta će piti već šta se desilo danas. Najgore mi je kada uđeš u neki restoran ili kafić i neko stane u strog vojnički stav ispred tebe i maltene počne da naređuje: „Dobar dan! Izvolite! Sedite!” To je ono što u ugostiteljstvu svi kao traže, a u stvari niko ne voli. 

Darko naglašava da ne voli kompleksaše i ljude određenih nacionalnosti koji su nadmeni i najavljuju svoj ulazak u lokal. Od njih se brani na razne načine, a što je stariji, sve više zna šta da im odgovori.  

– Priznajem, drskog gosta puštam da čeka piće ili ga ignorišem, a iskreno molim boga u sebi da više ne dođe u lokal bez obzira na to koliko je novca ostavio, jer on tera druge goste. Mada neću da grešim dušu, i naša konobarska branša ume da bude loša, jer neki će sve uraditi ne bi li dobili napojnicu. Imao sam nekoliko puta debatu s kolegama koji mi kažu: „Znaš li ti ko je on?!” Nikada to neću razumeti. On je ljudsko biće isto kao ti i ja. Ipak, ovaj posao je nezgodan jer ti praktično živiš od napojnica. 

Darko kaže da mu ne predstavlja problem ako gosti izvoljevaju i da mu je to čak i simpatično. 

– Meni su ti gosti koji ne znaju šta žele omiljeni. Izgubim vreme zbog njih, ali to mi je zabavno i slatko. Krenu od čaja preko piva i dođu do rakije. Imao sam gošću koja je uvek birala između šest čaša različitog vina i na kraju uzimala sedmo. Oni zaista nisu toliko naporni, mada znaju da umore kad imaš posla, kad te čeka još trideset gostiju, kuhinja i menadžer. Međutim, i to rešavam sa osmehom i na brzinu im kažem šta nikako da ne uzimaju. Ta reč nikako uliva poverenje kod njih i oni mi automatski veruju. Naravno, ja nikada nisam izneverio njihovo poverenje i ne verujem u priče da konobari nešto gostima uvaljuju. Meni je uvek u interesu da gost dođe opet.

Darko je, inače, u ugostiteljstvo ušao slučajno, kao i većina konobara. 

– Na kraju sivih devedesetih izašao sam iz vojske, zaposlio se u nekoj firmi i radio kao Homer Simpson, pritiskao dugmiće... U firmi je plata kasnila više od pola godine i onda sam počeo da radim u kafeu Trač, pa sam kasnije prešao u Belmondo. Nisam ni znao šta je espreso, a kafe aparat mi je izgledao kao svemirski brod – seća se Darko.

Ipak, tokom vremena i te kako je zavoleo svoj posao, između ostalog i zbog toga što je imao priliku da upozna stare boeme, prave hedoniste. Služio je Minimaksa, Momu Kapora i Dragana Nikolića, a priče našeg poznatog pisca uvek su ga oduševljavale. 

– Najdraže mi je što sam imao priliku da upoznam Momu Kapora. Više nemamo takvih ljudi s gospodskim stavom koji umeju na taj način da uživaju u životu. Momo bi sedeo sa svojim prijateljima novinarima i meni je bilo dovoljno samo da ih slušam. Bili su to nestvarni susreti i satima sam mogao da ih posmatram, a osećao sam se kao da čitam knjigu uživo. 

Dobar konobar mora da uvidi kako se gosti osećaju i da ih služi u skladu s njihovim ponašanjem. Ukoliko je u pitanju poslovni sastanak, trudi se da bude neprimetan, ali ako je par izašao na prvi sastanak, Darko će uskočiti u priču kada vidi da je nastao minut neprijatne tišine. 

– Znam da osetim kad treba da uđem u konverzaciju, a kada ne. Zato mi se najviše dopada rad za šankom, jer mi se čini da u restoranu nema prisnosti. Tamo su stolovi odvojeni, dok za šankom možeš da spojiš dve-tri ekipe i automatski se i ti provodiš s njima. Pritom, ljudi se naročito otvore za šankom i ta komunikacija jedan na jedan dok ne dođu ostali je neprocenjiva. Svašta čujem i onda shvatim pre svega ko sam, a zatim i da je meni odlično. Veoma sam emotivan i suza mi odmah krene ako vidim da gost ima problem. Znam da ne mogu da pomognem, ali bar mogu da saslušam. Planiram da otvorim lokal, makar i manji, koji će imati veliki šank za kojim ću moći da služim goste. CBN

Share

Dodaj komentar

Sigurnosni kod
Osveži