Home  //  Management  //  Saveti  //  Ravno do dna

 

Ako se o nečemu u beogradskom (pa i srpskom) ugostiteljstvu pisalo, napisalo i ispisalo, onda je to svakako onaj čuveni kafanski „Bermudski trougao”: Šumatovac – Pod lipom – Grmeč

 

Nema ko se perom nije iskukao nad sudbinom tih lokala u kojima su se okupljali boemi i intelektualci druge polovine dvadesetog veka, a sve uz opise kako im je tamo mnogo dobro bilo i kako je to deo kulturne baštine ili boemštine grada. Pisale su se i peticije da ih ne zatvore kada smo zašli u tržišnu realnost, ali džabe. Ako mene pitate, to je bila klasična pijanka onih koje su tada zvali piskaralima crvene buržoazije. Državni stalni/honorarni posao u informativnim kućama u komšiluku, redovna primanja i vremena na pretek! Teme za priču uz piće beskrajne, najčešće dnevne, pomalo plitke i autocenzurisane. Ako je tu i bilo avangarde, želje za promenama i buntovništva sigurno nije. Jer svima je bilo dobro. Da nije, ne bi bilo ni sigurnog posla, pa ni pune kafane. Hotel Moskva na istu temu je neka druga priča. Verovatno su se zato intelektualni krugovi i podelili još tada gde će ko da ispija kafu, a gde pivo i vinjak uz ćevape. Rođaci, što bi rekao jedan, najveći broj vas bili ste samo solidno plaćeni p’janci! Eto, okoristio sam se dobrotom urednika da o gorepomenutom dam i ja svoj komentar koji sam godinama priželjkivao, uz opasku da sam bermudski trougao posećivao u inflatorno vreme kad smo skapirali da su gulaš i škembići u Grmeču jeftiniji nego u studentskoj menzi Kod tri kostura za samofinansirajuće studente! 

Ipak, neka ova nimalo poučna priča bude uvod u jednu drugu. Ako je stara garda imala svoj bermudski trougao, onda je moja generacija, onaj njen deo koji je u godinama posle velikog fajronta ostao u farmerkama i starkama (dakle, nije uskočio u trenerke), i nije zapalio preko s kartom u jednom pravcu, imala svoju rutu kojoj bih predložio ime „Ravno do dna” (prema kultnom koncertnom albumu grupe Azra) ili „R’n’R transverzala*”, o kojoj bih da vam napišem par reči, eto tako, da se ne zaborave ni ta u to vreme zanimljiva mesta.

Prvo sačekaš jesen da se ekipa, buduća i bivša, prikupi posle leta, pa da se završe svi septembarski i socijalni rokovi na fakultetima, pa da se pogase sve letnje bašte i letnje ljubavi. Pa navučeš vijetnamku (patike, farmerke i frizuru ne menjaš) i kreneš. Prvo Dublin. Mali pub-club na Vračaru, tik ispod Kalenić pijace. Uvek gužva oko 23 časa. Muzika dobra, rok, pomalo i zvuk Ortodox Celtsa. Namešten oskudno. Na zidovima neki plakati. WC uvek zauzet. Likovi isti kao ti. Pijete pivo i družite se. Nema mnogo kibicovanja. Kao neko okupljalište. Kao nekoliko godina ranije ispred Cvetića, samo u manjem obimu, jer nije na ulici nego unutra. Ali zato vi unutra više niste IN nego OUT. Prema garderobi tačno znaš kuda će posle ko da ode. Deo će trolejbusom prema: 

a) Rupi, gde im se posle gubi svaki trag, ili u Fili u Resavskoj (podrumski klub, živa svirka; R’n’R bendovi grme sjajnu muziku energijom očajnika kao da na taj način pokušavaju da pobegnu od stvarnosti u kojoj ih je život zatekao – i publika oko njih ista takva); 

b) Soul Foodu, gde se hvata priključak za „biti u nekom, bilo kakvom trendu” i nahvatati nekog pristojnog za sebe a da nije totalni luzer – u stvari, samo su imali bolju „fasadu” tamo, i momci i devojke, pokušavajući da drže „glavu iznad” (O. K., muzika je isto bila veoma dobra). Ti ipak ideš dalje, nizbrdo, preko Kalenića, do Vuka i tamo svraćaš nakratko u KST, koji radi i danas isto kao i tada, pa neću dužiti. Ko voli neka ode da overi mesto. Klub ima jake fanove i nepredvidivu atmosferu. Pivo jeftino, devojke čudne (ko je imao devojku inženjera zna o čemu pričam). Usputna stanica. Pivo & dalje nizbrdo. Preko Đušine ulice svratiš u Kinić (zvanično bio kafić Kino-klub, nemam ideju zašto se tako zvao, ali su radili vikendom tako da im danas može pozavideti pola klubova u gradu). Isto mali. Uzak prostor, oblepljen plakatima (filmovi, kino-klub, sad kapiram). Muzika R’n’R, dosta domaćih stvari od pre fajronta koje su ukazivale na njega (EKV, Azra, Brejkersi). Ekipa malo više fancy. Oni će posle na aktuelnija mesta od tebe. Neko društvo ide na žurku na gajbu u susednoj zgradi, kod sina tadašnjeg premijera. Mnogo kasnije oženićeš se devojkom koju si onda ispratio pogledom, ali to tada ne znaš. Ideš dalje, još niže, niz ulicu, tamo gde pripadaš – u Idiot. Za divno čudo, taj lokal danas i dalje postoji. Tamo je kod Botaničke bašte. Da hoće, mogli bi da od njega sada naprave neki mali muzej ekipe koje je tamo dolazila, ako su čuvali fotografije. Podrum. Isto usko, kao u tunelu. Isto plakati na golim zidovima od cigle. Na sve strane dobra muzika i pivo. Lica u mraku i ne razaznaješ. Većina posle zaglavljuje u Arhaiku, ali kako je njegov naslednik, današnji Plastic, daleko više uticao na clubbing Beograda (i šire), preskačemo ga i strovaljujemo se još niže, do ugla Cvijićeve i 29. novembra: Dollar. Legenda (naravno, više ne postoji). Dakle, Dollar, zakucan između lokala tržnog centra u Ktitorovoj zgradi. Bilijarski sto, šank u haosu, gužva i potpuna distorzija prostora, gde je sve osim gomile polalitarki piva u rukama i po stolovima bio težak kuriozitet. Ako si došao u Dollar, to je to. Poslednja stanica. Ekipa na momente potpuno beznadežna, ali upravo zbog toga i veličanstvena. Sa dna se može samo prema gore, zato budi svoj, prepusti se muzici (isto R’n’R) i instinktima. Ako imaš išta u džepu, plati toj devojci što te gleda piće. Ako nemaš, nema veze, priđi. Nije važno ni kako izgledate. Pokušaj da nemate seks isto veče na stepeništu neke zgrade. Biće vas sutra sramota i izbegavaćete se pogledom. A moguće je da je to jedna veoma dobra devojka i da biste bili odličan par. Moguće je da je to jedna veoma dobra devojka i da biste bili odličan par. Samo je slomljena godinom u kojoj ste se sreli, isto kao i ti. Daj vam šansu, napravi bravuru, pokaži ono što znaš. Odvucite se još niže, na još jedno piće... U bermudski trougao. Ali ne tamo gde lenčare novinari i „disidenti” (ti lokali u to doba i ne rade), nego na jedno drugo mesto: u Papriku. Tamo, preko puta sad pokojne kafane Pod lipom, bio je pravi pravcati fajront-bar, ako se to barom može nazvati. Minijaturan, s velikom neonskom crvenom paprikom ispred, s grilom usred šanka, s nadrealnim cilindričnim akvarijumom i dve-tri još uvek žive ribice koje plivaju po dnu, sa očajno malim stolovima i fiksiranim stolicama presvučenim jeftinim crvenim skajem, s lancima osušenih crvenih paprika svuda po zidovima. Sa p’jancem u uglu, dva dežurna policajca koja su se sklonila od kiše i da pojedu pljeskavicu, ali i bar jednom damom koja je izvisila za mušteriju za to veče, sa Doorsima i Pink Floydom u pozadini. Rođaci, što bi onaj rekao, e to je boemština! A ne ćevapi i špricer u podne, o trošku preduzeća! A devojka što si je poveo sa sobom, ako te posle Paprike sutra pozove i poželi da se vidite ponovo, biće tvoja jesenja ljubav i trajaćete sigurno do Nove godine, a možda i dalje, ko zna? I na kraju, ako ti baš nije dosta, ili nemaš prevoz, odeš još niže, do dvorišnih kućica donjeg Dorćola, gde pred zoru ostaci tvoje bivše šminkerske ekipe u oblaku od džointa sede na gajbama piva i igraju poker u sve što nemaju. Upadneš u taj košmar onakav kakav jesi (nisi gori od njih) i čuješ Saleta: „Ej, Žuga, upravo smo dobili iz ruke gajbu na Ibici! A u gradu ništa, jelda?”

Eto, i ova jesen je počela – kako kalendarski tako i generacijski. Svi smo napunili baterije. Nova energija mladih ljudi puni gradove koji imaju privelegiju da ih zovemo univerzitetskim. Primetna je pojačana PR aktivnost klubova koje smo ostavili da se odmore preko leta, da ih privuku sebi, i to:

a) svečano glamuroznim otvaranjima, 

b) gostovanjima zvučniih imena kafansko-estradne scene, ali i 

c) programsko-tematskim večerima za ciljanu publiku.

 

Ponegde i popustima (počelo je da se dešava i kod nas!), jer ponuda je, čini se, znatno veća od potražnje i valja se za svoje mušterije boriti. Sjajno! Ne kažem da će svaki pokušaj biti uspešan, ali pravac kretanja je dobar. Nadajmo se dobroj atmosferi i provodu koji će nas odvesti do finala na kraju godine, sa sve vatrometom, poklonima, Deda Mrazom u saonicama i koncertom na trgu. Nekako mi se čini da će i ove godine mnogi sebi kao novogodišnju želju poželeti da uskoče u te iste saonice i da ih Deda odnese daleko odavde, ali to nije tema za ovaj časopis. Lep provod svima!

 

P. S. Ako se nekome dopala priča o Dollaru, znatiželjnima bih preporučio da osete kako je to otprilike bilo tako što će posetiti DJ Pub u Staklencu, pa zašto da ne i Kuglaš u Đušinoj ulici.

Muzička podloga

Uz čitanje: Ortodox Celts možda; neka stvar po izboru; Azra „Ravno do dna”, ceo album. 

Nakon čitanja: Block Out, „San koji srećan sanjaš sam”, ceo album (obuci vijetnamku ako imaš).

*Transfersalis (lat.) – poprečan.

Autor je direktor Agencije za marketing i consulting Fabulous Black iz Beograda. Fabulous Black je saradnik Coca-Cola HBC za razvoj i aktivaciju tržišta HoReCa kanala.

Share

Komentari  

 
+1 #2 Bojan 23-11-2015 16:54
Ovo je moje misljenje o tekstu nista licno . Naprotiv iz velikog postovanja prema tekstopiscu otuda zelja za diskusijom . Uzdravlje i sve najbolje....
Citat
 
 
0 #1 Bojan 23-11-2015 16:51
Procitao sam text i onako od 1 do 5 (3) , ima tu od svega ponesto ali moje misljenje je da svako vreme nosi svoje breme. Ovaj text je licno iskustvo sto se razlikuje od pojedinca do pojedinca ... Generalizacija je problem , moje misljenje je da musterija nikada nije kriv, problem je sto danas ima mnogo malo kvalitetnih ugostitelja i mnogo malo kvalitetnih direktora pa otuda i lose stanje na ulici. Neko voli spricer i pivo neko vinjak i iglu , i u jednom i u drugom ima i dobrih i losih stvari zavisi samo sta cemo nauciti iz toga i da li cemo izaci kvalitetniji ili ne iz toga. Sto se tice jela i pila na racun firme to polazi od vrha , nijedan radnik nece biti takav ako nije to naucio od sefa pa po difoltu kad moze on mogu i ja isto je i sa ugostiteljima , ako jedan pravi pare na kafu i ratluk , svi ce poceti da prodaju kafu sa ratlukom . Nema maste nema kreativnosti nema ponude. Nije kriv gost sto pije malu kafu sa mlekom vec je kriv gazda sto nije naucio konobara kakve kafe postoje...
Citat
 

Dodaj komentar

Sigurnosni kod
Osveži