Home  //  Management  //  Intervju  //  Veljko Poznanić, restoran Žabar

Veljko Poznanić, restoran ŽabarDomaćin na usluzi

Restoran čine ljudi, veliki i mali, njihove energije želje i ideje. Restoran čini zveckanje pribora kada se polira, krišom ispijanje dedine šljive kada je nekom zaposlenom divan dan, uvek rado čitana i citirana Knjiga lapsusa, miris duvana koji se uvukao u zidove, čine ga i zaposleni, a i domaćin

Ovih dana tapaciram stolice za restoran. Tačnije tapaciram šest taštinih stolica za koje su mi neki gosti već rekli da na njih neće sesti, deluju im nesigurno… Uradiću i četiri, pet (ako ih pronađem u selu) baka Darinih stolica, na njima sam odrastao u Progaru do svoje sedme godine. Shvatio sam da će mi te stolice ispuniti dušu i srce kada uđem u svoj restoran. 

Zašto ja tapaciram stolice? Zato što restoran (kafanu) čine ljudi, hrana, dobra energija i jaka priča... 

Svi mi domaćini imamo neku svoju priču. Priča o restoranu Žabar ide ovako.

Progar, malo selo, skoro prigradsko naselje, leži na levoj obali Save, okružen bojčinskom šumom na čijim je obodima sedamdesetih godina postojao tada čuveni restoran Romantika (koji je držala tetka Jagoda). Tu je radila Ljilja konobarica. Baš u nju se zaljubio moj otac i rešio da upiše ugostiteljsku školu (raditi iz ljubavi, pravilo broj jedan ugostiteljstva!). Otac je zavoleo i kafanu i moju majku. Majka se zove Zorica. Ona je naše sunce bez koga Žabar definitivno ne bi postao onakav kakav je sada, iako ono uđe samo kao lep  gost.

Devedesetih godina, u vreme teške krize, moji roditelji, Zorica i Dragoljub, napraviše brodić, kojim smo Dragoljub i ja vozali prijatelje po Dunavu i Savi, spremali im hranu i servirali hladno piće uz šum talasa i najdivnije zalaske sunca. Lep period. Tada sam video da Dragoljub ima dara. Čovek ima dara da pripremi preukusnu hranu. Neću vam puno pisati o tome kako je Dragoljub (poznatiji kao Žabar) odlučio da proda brodić i da kupi pontone i drvenu građu od koje ćemo, moji drugovi iz kraja i ja te 1998. praviti splav. Jedina motivacija za šestomesečni, svakodnevni rad (farbanje, stolarija, enterijer, izolacija, eksterijer) bile su nam Dragoljubove reči:

Kada prokrčka šerpa, deco, žene će vaditi svoje s… i stavljati na šank!

Čini mi se da sam čuo da se to desilo već naredne 1999, da li od posledica zujanja tomahavka ili nečeg trećeg.

Konobari smo bili Marko i ja, Miksa je postao kuvar, Cole ribar, a Minja je radio nabavku. A vrlo brzo su gosti bili Oliver Stoun.... ne ne....

Idemo ovim redosledom! Petorka koja je ulepšala moj život, i napravila mi jedan period nezaboravnim jesu: Vlade Divac, Žarko Paspalj, Predrag Danilović, Dejan Bodiroga i... peti…

Nikako da dođe, da se i on potpiše na dasku koju sam zakucao na ulasku u restoran. Mali Bog svih Srba, svih partizanovaca, svih ljudi povređenih teškim vremenom i nepravdama, čovek koji Hrvatima daje trojku u poslednjoj sekundi, Hrvati ispadaju, mi prolazimo, čovek koji usred Istanbula Špancima daje trojku i omogući mi da osetim kako je to kada tim za koji navijaš postane prvak Evrope! Taj čovek mi izađe iz restorana i meni beše neprijatno da zviždim za njim i da ga zovem da se vrati jer mi samo njegov potpis fali da imam moje čarobnjake i njihove potpise sve na jednom mestu i sve na ulazu u moj restoran!

Ali nema veze, vratiće se opet, jer imamo mnogo dobru klopu (i u principu, ne smaramo poznate goste). I vratio se... Aleksandar Đorđević. Tačka. 

Tu dasku je Sale stolar neke 2004, posle tragičnog potonuća restorana izvadio sa dna Dunava i prehoblovao da bi joj vratio stari sjaj. Nije znao.

Ne želim da uvredim nikoga, mnogi poznati su bili na Žabaru i dolaze i dan-danas, jer kažu da se ništa ne menja i da je sve kao te devedeset i osme, dve hiljade i četvrte, pete, sedme... Ja ću uvek izdvojiti svoj Drim tim, jer ponavljam, omogućili su nam u to teško vreme da mi mladi budemo deo sveta. 

U međuvremenu sam se oženio, imam dva prelepa sina sa devojkom iz osnovne škole, kojoj sam negde u srednjoj ili malo kasnije crtao brodove i razne verzije budućeg restorana. Sada svi zajedno farbamo i pravimo našu priču, naslonjenu na priču o Žabaru, ali nosi novu, našu energiju... 

Restoran čine ljudi, veliki i mali, njihove energije, želje i ideje. Restoran čini zveckanje pribora kada se polira, krišom ispijanje dedine šljive kada je nekom zaposlenom divan dan, uvek rado čitana i citirana Knjiga lapsusa, miris duvana koji se uvukao u zidove, čine ga i zaposleni, a i domaćin koji zakaže sastanak nekom gospodinu u 21 h, pa ga usred sastanka zamoli da pređu u salu gde je TV,  jer upravo počinje Larin izbor. 

Restoran umori čoveka. Mnogo ljudi dođe da osete pozitivnu energiju, ukusno jelo, osmeh... I zaista, moraš biti mnogo jak da budeš taj koji to emituje, iako možda u tebi gori neki problem. 

Moj otac svoj mir pokušava da nađe u vinogradu i vinariji koja se 2011. naslonila na Žabar. Vinarija Živač, vođena još jednom novom prelepom energijom, energijom moje rođene sestre, za koju kažu da je biser familije.

Velike nade polažemo u tu novu energiju koja će od vinarije (Živač) napraviti potporni zid celoj porodično-poslovnoj priči, i omogućiti uvek nasmejanom i vedrom domaćinu da smanji gas, i zasluženo uživa u plodovima (ali bukvalno) svog dugogodišnjeg hrabrog rada i već poznatim vinima DAR-a i Talian. 

 

 

Share

Dodaj komentar

Sigurnosni kod
Osveži