Home  //  Management  //  Dizajn  //  Vasa Vitorović

Bavim se dizajnom atmosfere

Po zanimanju je ekonomista, ali brojke nisu dovoljno okupirale njegov pažnju. Dizajn jeste. Pre 40 godina Vasa Vitorović zaplivao je dizajnerskim vodama i njima i dalje plovi. Po završetku škole za dizajn u Londonu, započeo je karijeru modnog dizajnera, a zatim počeo da se bavi i dizajnom enterijera. Ispekao je zanat radeći i učeći od starijih, interesujući se, istražujući, čitajući, putujući po svetu... Do sada je uredio oko 70 lokala, ne samo u Beogradu i Srbiji, već i u zemljama bivše Jugoslavije, posebno u Crnoj Gori, Makedoniji i Hrvatskoj, ali i u Beču, Čikagu i Majamiju. Među njegovim radovima ističu se lokali Ritz Aleksandar klub, Bambino, Optimist, Kuća piva, Ottimo, Piano bar, Viktoria station, Drunk’n Duck, Talas, Amici del Toscano, Grand na Zlatiboru, Srce i Il’quore u Kragujevcu, Viva u Tuzli i Prestige, Heaven, Viva i Vet u Beču. 

 

Posebno sam ponosan na nekoliko lokala u Beču. Njihovi vlasnici uglavnom su ljudi sa našeg podneblja i to su mahom bili lokali koji se nisu mogli pohvaliti visokim estetskim standardima. Ipak, uspeo sam da ih podignem na viši nivo, što su i vlasnici i gosti odlično prihvatili. 

 

U vreme kada sam ja počinjao da se bavim dizajnom enterijera, kod nas nije bilo mnogo ljudi u tom poslu. U početku sam dizajn radio za prijatelje, a kasnije i za sve one koji su prepoznavali moje radove i želeli da me angažuju. Kada sam se dovoljno iškolovao i stekao dovoljno iskustva, to je preraslo u moju profesiju.

 

Učio sam od svih od kojih sam imao šta da naučim, od majstora, slikara, arhitekata, drugih dizajnera. I posle svih ovih godina rada mogu da kažem da se ne bavim dizajnom enterijera, nego dizajnom atmosfere. Pravim atmosferu koristeći razne tehnike i postulate enterijera, koristim određene boje i elemente za koje znam da utiču na podsvest ljudi, koristim određene oblike, forme i detalje u zavisnosti od toga šta želim, šta se traži od enterijera, koja je ciljna grupa, kakav je koncept lokala. Igram se bojama, oblicima, elementima enterijera sa ciljem da ljudima bude prijatno u lokalu, da enterijer ne bude napadan, da atmosfera bude dobra.

 

Ima ljudi koji uđu u lokal i nije im važno kako izgleda, ali osećaju se prijatno u njemu i rado se vraćaju. Oni nisu ni svesni da se osećaju prijatno zato što su odabrane određene boje, zato što su pažljivo izabrani detalji koji pozitivno utiču na podsvest. U ovom poslu ima mnogo psihologije. Plava boja, recimo, zatvara apetit i često se dešava da restorani sa plavim enterijerom ne posluju baš najbolje. S druge strane, oni u kojima je akcenat na narandžastoj, crvenoj ili žutoj, kao bojama koje otvaraju apetit, najčešće nemaju problema sa radom. 

 

Nekolicina lokala za koje sam radio dizajn u mom je vlasništvu ili sam za njih bio jedan od investitora. Zato vrlo dobro znam probleme na koje ugostitelji nailaze u poslu i trudim se da uradim kompletan dizajn za jedan lokal, da sve bude usklađeno, pa tako radim i dizajn uniformi i sva potrebna grafička rešenja. Najčešće radim sam, ali imam saradnike sa kojima se konsultujem. Uglavnom su to mlađe kolege koje sve moje ideje obrađuju na kompjuteru. Ja sam dizajner starog kova, poslu pristupam starinski, unosim se i dušom i srcem, a za sve koristim papir i olovku. Papir trpi sve, kažu, a ja sam se i uverio u to. Dešavalo se da projekti na papiru izgledaju savršeno, ali se to često u praksi izjalovi, jer ne može da bude baš sve kao što smo zamislili.  

Svaki svoj projekat preispitujem sve dok i poslednji ekser ne stavim na poslednju sliku u lokalu, dok sve ne bude gotovo. Stalno sam prisutan u objektu, pratim sve radove, nadgrađujem ideje u hodu. Odavno sam prestao da se držim zadatih šema. Prvi crteži služe mi da odredim funkciju objekta, da se postave osnovne linije u lokalu, kuda će da se kreću gosti, kuda osoblje lokala, gde će biti kuhinja, gde toaleti, a sve ostalo je igra sa oblicima i bojama, estetska nadgradnja formi.  

Biram objekte koje ću da radim, odnosno biram klijenete za koje hoću da radim. Klijent uvek kaže šta želi od lokala i ja se tako upoznajem sa njegovim idejama. Moj osnovni motiv je ljubav prema poslu. Ne moram ovo da radim, ali želim, volim. To je ono što me nosi. Pratim dešavanja, čitam, istražujem, interesujem se. Ali ako vidim da sa nekim klijentom ne mogu da nađem zajednički jezik, ako vidim da nam se ideje međusobno razilaze, biram da taj projekat ne radim. 

A ukoliko prihvatim posao, imam samo jedan uslov – poslednja reč je moja. Vlasnici mogu da daju predloge, možemo zajedno da ih razrađujemo, ali krajnju odluku o tome da li će nešto da bude crno ili belo donosim ja. Jedino to dajem kao uslov jer znam koji su moji etstetski kriterijumi i koja su moja znanja, znam koliko sam dugo učio ovaj posao i koliko sam puta sam platio svoje greške. Zato ne pravim kompromise. Ljudi misle da znaju ovaj posao i da je lak. Ali nije tako. Često investitor nije ni svestan posledice svoje ideje, ali ja se trudim da otkrijem sve skrivene mane odluke koju bismo doneli. Nije uvek lako doneti pravu odluku, jer smo ograničeni prostorom, temom, novcem i kompromisa mora da bude. Ako još pravimo i nepotrebne kompromise, onda smo na pogrešnom putu. Na to ne pristajem. 

 

Ne bih mogao da kažem da imam svoj jedinstveni stil, jer svaki objekat koji sam uradio različit je na svoj način. Veliku ulogu u tome igra investitor, jer veoma je važno da on može da nosi stil lokala koji ja osmislim. Za čoveka koji je klasičan, ne mogu kreirati moderan enterijer. To je kao kada bih napravio haljinu za nekoga kome ona ne pristaje, ko ne ume da je nosi, koja ne ide uz karakter te osobe. Isto važi i za ugostiteljske objekte. Enterijer krojim po čoveku, i ako vlasnik lokala ne može da ga iznese, smatram da nisam uradio dobar posao. Zato i odbijam ponude u slučaju da ne osetim da ne mogu da skrojim lokal po pravoj meri, a da se uklapa i u moje estetske okvire. 

Nekad mi se ideja rodi odmah, nekad sazreva lagano, nekad čak i sve vreme, menja se iz dana u dan i ne znam uvek kada će me odvesti. Kao kada uzmete knjigu da čitate i zainteresuje vas, vuče vas da čitate dalje, da saznate šta će se desiti na kraju. Tako i mene svaki projekat koji radim vuče, željno iščekujem finalni izgled, a nekad ni sam ne znam kako će na kraju biti. Menja se sve u hodu, smišljaju se nove ideje, probudi se mašta i percepcija se menja. Zato volim da radim dinamične prostore, koji uvek mogu da se dopunjavaju, osvežavaju, menjanju. To je dobar koncept i za goste, jer svaki objekat može da dosadi, ali ovako se uvek nešto dešava, nije dosadno. Nisam za preskupe objekte, koji nisu funkcionalni i koji se ne menjaju. 

 

Važno mi je šta o mom objektu misli svako ko u njega uđe, ali posebno mi je dragoceno da čujem kritike ljudi koji se bave istim poslom. Isto tako volim i ja da vidim objekat koji je urađen kako treba. Ideja je da menjamo okruženje u kom živimo i približavamo se svetu. Ugostiteljstvo ide korak ispred društva, dosta se ulaže u taj sektor.

 

Svetski trendovi – da ili ne? Trendovi imaju posredan uticaj na mene, ali nikada ih nisam slepo pratio. To ničemu ne vodi, ne bih onda mogao da prilagodim objekat vlasniku i okruženju u kom se nalazi. Postoje objekti koji su urađeni po poslednjim svetskim trendovima, ali u okruženju koje to ne može da podnese, i mislim da su takvi lokali osuđeni na propast. Desilo mi se jednom da je za lokal na Čuburi vlasnik u prvobitnim dogovorima toliko puta spomenuo reč ekskluzivno da sam morao da ga izvedem napolje i kažem mu da pogleda oko sebe i kaže mi šta ekskluzivno vidi u blizini. Zaćutao je, a ja sam mu objasnio da Čubura ima svoj duh i da nikakvi ultra moderni, ekskluzivni enterijeri neće tu izavati mnogo pažnje. I odbio sam taj posao. 

 

Živim sa svojim objektima, potpuno se unosim u posao. Ne umem drugačije. U glavi mi se roje misli, smišljam, kreiram, premeštam, razmeštam i tek kada počne sve da se uklapa, kada svaki delić slagalice dođe na svoje mesto, tada znam da sam uradio dobar posao. CBN

 

Share

Komentari  

 
0 #1 Arh. Pera A. 16-10-2015 11:02
Strasno!!!
Pisete o coveku koji nema osnovno znanje o skiciranju, coveku koji je uglavnom preprodavao garderobu i obucu po Beogradu...
Njegov interijer je plagijat iz svetskih casopisa interijera o kojima on vrlo malo zna. Zamolite ga sledecom prilikom da vam iskicira jednu stolicu da vidite taj London gde je ucio u njoj.. hahahaha
Citat
 

Dodaj komentar

Sigurnosni kod
Osveži

Najnovije vesti


Rustique

Senjački restoran Rustique u Beogradu je poznat po svojim odličnim picama. U enterijeru dominiraju zemljane boje, a osećaju topline doprinosi i veliki kamin izrađen od kamena. Gosti iz sale mogu da posmatraju i pripremu pice jer se uz bar nalazi...



Zakon zakucava vrata

Kako dva nova zakona utiču na ugostitelje...

Radi smanjenja sive ekonomije država je odlučila da ugostitelje udari po džepu. Izmene Zakona o poreskom postupku koje su sredinom aprila stupile na snagu predviđaju da u slučaju prekršaja poput...



Standardi moraju da se poštuju

Piše: Deana Dimitrijević

Osnovna svrha dobrovoljne kategorizacije kojom se rukovodio Hores jeste unapređenje kvaliteta restoraterske ponude, kao i potreba da se restorani, kao reprezentativna vrsta ugostiteljskih objekata iz sektora hrane i pića,...



Mišlenov kuvar u Beogradu

Mladi kuvar Gijom Iskandar prvi put je došao u Beograd pre mesec dana kako bi se s vlasnicima restorana Langouste dogovorio o saradnji. Beograd mu se veoma dopao, pa se ubrzo preselio u naš glavni grad i postao chef...



Kako uspeti u ugostiteljstvu

Jovan Mrđenović

ugostitelj

I naravno, sada se pitamo, kao što smo se uvek i pitali, šta je to što jedan restoran izbaci u orbitu, dok drugi propadaju uprkos velikim investicijama, mestu na kome se nalaze, stilu, nameštaju, izboru jela i pića,...