Home  //  Management  //  Dizajn  //  Srđan Filipović Fila, Atelje Fila

Duže od 22 godine bavi se dizajnom enterijera. Likovnu akademiju, odsek slikarstvo, upisao je 1992. godine kao vanserijski talenat, ali na drugoj godini napušta studije sanjajući o tome da otvori svoju privatnu firmu preko koje će ostati povezan s umetnošću

Minimalizam nema dušu

 

– Slikanje sam ostavio za kasnije, kada više ne budem u stanju da se borim sa investitorima i majstorima. Tada ću da sedim i da slikam. Neću dozvoliti da moja slika vredi manje od rama. Rekao sam sebi da nikada neću biti u takvoj situaciji.

 

– Prvi lokal dizajnirao sam u Grčkoj, u partnerstvu s prijateljem koji se time već bavio. U jednom letovalištu renovirao se lokal, a ja sam bio zadužen za slikanje murala. Postalo mi je jasno da želim time da se bavim. Sve mi je bilo zanimljivo – oblik, tekstura, likovnost – sve su to delovi jednog enterijera. Po povratku u Srbiju, u rodni Svilajnac, borio sam se za svaki posao, bez dogovorene cene, i za džabe ako treba. Kada sam završio svoj prvi lokal, vlasnik je bio oduševljen i za taj posao dobio sam dobre novce. To je bio moj prvi enterijer – kafe Akvarijum u Svilajncu 1997. godine. 

 

– Dok sam bio mlad, radio sam za šankom, tako da sam se i sam oprobao u ugostiteljskim vodama i naučio kako funkcioniše ugostiteljski objekat, znao sam koja je tačno visina šanka (117 centimetara maksimalno), koliko može da bude širok, gde je potrebno ostaviti prolaz... Projektni biro Fila osnovao sam 1999. godine, a imao sam već nekoliko lokala u svom portfoliju. Radio sam samo projektovanje, opremanje i oslikavanje enterijera.

 

– Irish pub uradio sam 2000. godine i tada sam prvi put radio s investitorima i majstorima, projekat od početka. Tu sam naučio kako se komunicira sa svim ljudima koji rade na tom poslu, od zidara do inženjera, a sve u skladu sa željama investitora. Tada sam i oformio svoju ekipu – dizajnere, projektante, izvođače. Ja sam se tu postavio kao prvi i poslednji faktor, od početne ideje do toga da sam u lokalu ređao čaše i podešavao rasvetu. Ništa nisam prepuštao slučaju.

 

– Ponosan sam na restoran Grand u Svilajncu. To je najizazovniji posao jer dizajnirati restoran znači poznavati srž ugostiteljstva. Prostor mora biti funkcionalan, a veza kuhinja–šank–gost besprekorno funkcionisati. Dizajner enterijera to mora da učini mogućim u zadatom prostoru. Saslušam želje vlasnika, ali mu u principu ne dozvoljavam da učestvuje u radovima. Tu ne pravim kompromise. Dogovaramo se, naravno, oko stila i materijala – da li želi nešto moderno, u kojim tonovima, koji materijal. Najbitnije stavke su budžet, broj gostiju, odnosno veličina lokala, veličina šanka.

 

– Moji enterijeri su zanimljivi i mistični, prijatni i topli. Najviše volim da uradim nešto neočekivano i bežim od onoga što svi pomisle na prvu loptu. Stavim sve ideje na sto, pa onda izbacujem jednu po jednu dok ne ostane ona prava. Taj proces traje nekoliko dana. Koristim razne materijale, volim kontraste – crno-belo, toplo-hladno, tvrdo-meko. Tako se dobija dramatičnost.

 

– Pratim trendove i vidim da su sada u modi industrijski enterijeri s jeftinim materijalima, minimalizam. Mislim da je to više moda nego što su ljudi zaista time oduševljeni. Taj dizajn je dobar za poslovne prostore, ali ne za restorane i kafane. Tako treba da izgledaju butici, parfimerije, pošte, banke, kancelarije. Enterijer uvek treba da ima dušu, ali moderni enterijeri koštaju i do tri puta manje. Perfekciju tražim u izvođačkim radovima, na tome se budžet ne smanjuje. Uvek kažem veliko ne staklenim vitrinama u lokalima koje se dobijaju od dobavljača. Nervira me i korišćenje kompjuterskih 3D prikaza enterijera, dizajner mora da zna da crta jer jedino tako enterijer može dobiti dušu.   CBN

Share

Dodaj komentar

Sigurnosni kod
Osveži