Home  //  Management  //  Beše nekad Kafana na kraj sveta

Srušena je 20. maja 2013. Neko je rešio da sruši kafanu s dušom i da umesto nje sagradi ugostiteljski objekat....

Davne osamdeset i neke, Čeda Edrenić, galerista beogradski i Vića iz Metropola, nagovore mene i još jednog klinca da nas vode u jednu kafanu. Obucite se lepo, kafana je posebna. Poslušamo mi, uparadimo se, pa pravac Kovilj. Kada se pređe most preko Dunava, kod Beške, prvi izlazak je za Kovilj, živopisno vojvođansko mesto koje su vekovima nastanjivali ribari i ratnici. Kovilj krase dve crkve, lepa arhitektura i bogata istorija. Meštani kažu da je star 7.000 godina. Neka im bude. Ovde je rođen Laza Kostić i mnogi drugi znameniti ljudi.

Nakraj sela je koviljski manastir i onda se putem kroz polja ulazi u raj na zemlji koji se zove Koviljski rit. Krasi ga raznovrsna vegetacija, mnogi kanali, preko 150 vrsta ptica, ogromni riblji rezervat, najveće prirodno mrestilište šarana u Evropi. Čuveni Alfred Edmund Brem (1829–1884), tvorac knjige „Život životinja”, proučavao je u Koviljskom ritu evropsku štuku, koja je zaštitni znak Arkanja, kanala u ritu. Nazvao ju je morskim psom evropskih reka. Ta štuka kao specijalitet po imenu „štuka u mundiru”, nošena je na carski dvor u Beču i u Pećku patrijaršiju.

Konačno smo stigli na obalu kanala Arkanj. Sve je izgledalo kao u bajci. Par drvenih ribarskih kućica, brdo čamaca usidrenih i vezanih za dugačke motke pobodene u mulj.

Kafana je izgledala kao licidersko srce. Bilo je negde oko podne, Cigani su se pojavili ispod oraha i počela je svirka. Ne bilo kakva, nego ona koja razgaljuje srce. Pitam Viću, beogradskog šmekera i kafanjerosa od zanata: „Kako se, bre, zove ova pesma?” „To ti je Slavujev poj, zapamti i ne zapitkuj svaki čas.” Odmah se tu rodila ljubav između kafane i mene. Onaj klinac koji je pošao sa mnom već je sašio tri špricera, pevao na sav glas i plakao isto tako strasno. U onim odelima izgledali smo malo smešno i sebi i drugima. Poskidali smo šta se skinuti moglo, izuli cipele, zavrnuli pantalone. Utom je već stigla i riblja čorba. Donosila su je deca, štićenici doma za decu bez roditelja. Čorba se kuvala u velikom kazanu na ognjištu ispod oraha. Pojavio se i gazda Pera Varenika, čuveni ugostitelj, čovek satkan od duha i optimizma. Držao je čašu sa špricerom i svaki čas nazdravljao svima. Ja sam mu objašnjavao da smo mi u odelima jer su nas obmanuli naši domaćini. Gazda Pera samo reče: „Ta nemojte se jediti, oni su ovde dovodili dame beogradske sa štiklama od 12 centimetara. Kad one u tome počnu da nabadaju po ovoj livadi, a ne znaju da idu bose... To je pravo veselje.”

Pojela se čorba u slast. Čorba je kuvana od deverike, šarana, bandara, karaša, manjova, protvisa, kesege, krupatice i štuke. Recept za čorbu je ispisan na zidu kafane, pored diplome za najbolju riblju čorbu na Dunavu overene bečkim pečatom.

Gazda Pera objašnjava da je njegova čorba najbolja jer je kuvana od devet vrsta sveže ribe s bunarskom vodom i povrćem iz bašte. „Šta alasi ujutro donesu, od toga ja kuvam čorbu. Ovde nema struje, pa samim tim nema ni frižidera ni zamrzivača.” Stigla je i riba, kakvu nisam jeo u životu. „To je zato što je uvaljana u projino brašno iz potočare i pečena na domaćoj masti”, kaže gazda Pera. Iako smo bili bosi i stajali na zemlji, bilo je već prilično vruće od hrane i vina. Odjednom me po ramenu potapše klinac konobar: „Ta budite tako dobri da podignete noge.” Klinac je doneo lavor s hladnom bunarskom vodom za sve goste koji su bili bosi. E, tek onda se zdravo pilo. Muzika je svirala stare pesme vojvođanske, mađarske i ostale. Bilo mi je jasno da je to mesto, zajedno s kafanom, deo raja. Kafana je bila prelepo oslikana, okićena stihovima, dosetkama i porukama koje život znače. Kafanu je oslikao rođeni Koviljac Žika Miškov, a bilo je tu i drugih umetnika.

Redovni gost kafane bio je Mika Antić, Đuza Stojiljković... Gost je bio i Ivo Andrić u već poodmaklim godinama. Na kraju dana požalio se svojim domaćinima: „Danas sam sve prekršio. Jeo sam masno, mnogo pio i bio u hladnoj vodi.”

Jednom prilikom dovedu filmadžije Broderika Kraforda, koji je bio u Srbiji na nekom snimanju. On je udario s gazda Perom u opijanje, pa pošto mu je vino bilo nešto kiselo, krene da pije dudovaču. Napio se on tu muški, svi su se pitali kako li će da prođe. Kad ono klinac ujutru došao da založi vatru, a Broderik čeka na vratima i kaže malom: „Please, dudi brendy.”

Vreme leti filmskom brzinom, uskoro će i komarci. Oni imaju radno vreme jedno pola sata – sat, posle odu nekud. Mi ispod oraha odlazimo u kafanu. Mrkli mrak! Gazda Pera komanduje: „Dete, uvedi, der, struju.” Dete stavlja žicu na klemu od akumulatora i počne da tinja mala, najmanja sijalica od ručne baterije. Gosti u delirijumu, Cigani se raspomamili. Tima, Pisarika, Bane... ne zna se ko je orniji. Pera poručuje pesmu o zidinama koja ga podseća na zarobljeništvo u kome je proveo ceo rat.

Mene je oborila s nogu pesma „Oprosti mi ti gitaro”, zbog koje sam redovno dolazio u Kafanu na kraj sveta mnogo godina. I danas svaku cigansku bandu pitam da li zna tu pesmu. Nažalost, sve češće slušam izvinjenja i obrazloženje: „Znate, nova su vremena”.

Noć je uveliko odmakla, atmosfera je dovedena do usijanja, pogledom potražim klinca koga sam ja poveo. Njega nema. Izađem da ga tražim. U zlo doba ga vidim, zagrlio orah, malo peva, malo plače, najviše spava. Ostavim ga tako da kleči i poručim ponovo „Oprosti mi ti gitaro što ja tvoje žice diram”. Tima je to pevao najlepše na svetu. I tako je Kafana na kraj sveta postala moja rezervna kuća. Pošto je muzika počinjala da svira tačno u podne, do večeri je bilo dosta vremena za pravo uživanje.

Minulo je vreme, promenile se navike, porasla deca, stiglo bombardovanje, stisô posao. Proredili se odlasci u kafanu.

Dve hiljade i neke dođe mi kum Krsta iz Amerike. Kaže, voleo bi da obiđe Palić. Odemo tamo, bude sve lepo. Vraćamo se prema Beogradu. Ja skrećem u Kovilj, kao u transu vozim prema kafani. Vreme nekako sumorno, posle kiše. Pod orahom stoji orkestar. Lepo obučeni Cigani. Ja im se javljam, oni pokušavaju da se sete. Pitam Đoku Vareniku šta je sa deda Perom. „Umro je Pera, izdale ga noge, ušao u osamdeset treću.” Popismo mu za dušu. Moj kum gleda odsutno u daljinu, put Beške i Dunava.

Prilaze muzičari, ja pitam: „Gde je Tima?” „Umro je Tima, gospodine”, odgovaraju uglas. „Neka mu Bog dušu prosti. Umro je Tima, ali nije umrla pesma. Hoćemo li ono, Oprosti mi ti gitaro?” „Ne pevamo mi to više, gospodine. To je Timina pesma.” Ja pređem na ubeđivanje: „Pa zar ne mislite da bi se Tima obradovao da sada čuje svoju pesmu. Ajmo zajedno.” Okrenu mi oni leđa, šapuću nešto, diraju jednu žicu na gitari i kreće pesma, tiho, bojažljivo i tužno do neba, al’ ide nekako. Ja pogledam okolo, svi pevuše i svi plaču. Plače i muzika. Samo moj kum gleda u daljinu. Završi se ta tužna priča, osmelio se ja i pitam Krstu: „Šta kažeš, kume?” A on će ni pet ni šest nego: „Jocko, je l’ dolazi ovde nekad sanitarna inspekcija?” To je ono, svako ima svoj ukus, reče đavo i sede u koprive.

Srušili su ovu divnu kafanu. Sagradili su umesto nje ugostiteljski objekat po HACCP-u. HACCP se ne bavi pitanjem duše. Otići ću ja verovatno u to novo zdanje ako jednog dana budem mlađi i manje ranjiv. Kažu, ne valja plakati dva puta u jednoj kafani.

 

Share