Home  //  Lokali  //  Predstavljamo  //  Teška vremena su kao stvorena za velika dela

Naš kolumnista Jovan Mrđenović priznaje da mu je izolacija, čitaj samoća, pomogla da spozna lepotu i pronađe je tamo gde je obično ne tražimo. Nošen osećajem, put ga je naneo do etno sela Vrhpolje. Dočekao ga je Nikola Knežević. Čovek koji je 2005. godine menjao dedovinu za parče šikare. Tada se suškalo da je sišao s uma. Danas, niko ne ostaje ravnodušan na ovo parče raja. U Srbiji.

Gradilo se i radilo sporo i naporno. Podziđivala se obala. Kupovao je stare vajate, rastavljao ih i ponovo spajao. Trenutno se na placu nalazi 11 vajata koji poseduju 35 ležaja.

Tromesečna prinudna izolacija ima i dobrih strana. Dala nam je priliku da na miru i u samoći razmislimo o svom životu i njegovim radostima. Samoća može biti  blagotvorna. Pomaže nam da spoznamo lepotu i pronađemo nadu tamo gde je obično ne tražimo. Vrlo brzo sam shvatio veličinu misli Fjodora Dostojevskog da su nam misli najčešće tamo gde nam je ostalo srce. Svake noći nakon poslednjeg izveštaja o broju zaraženih koronavirusom, misli su me vodile na Drinu, reku moćnu, plahovitu, hirovitu, u isto vreme mirnu, umiljatu, ćudljivu i čarobnu.

Nošen osećajem, krenuo sam iz Beograda radujući se viđenim predelima naše lepe Srbije kao što se sužnji raduju slobodi. Kad je stvarao svet, Bog je bio posebno nadahnut stvarajući ovaj komad raja.

Kad je u pitanju ljudskih ruku delo, tu nastaju problemi. Obišao sam mnoge zemlje Evrope čiji žitelji žive u čistim, sređenim stanovima i kućama, ali podjednako brinu i o okolini, o putevima i ulicama. Našem narodu još uvek u toj meri nedostaje osećaj za javno dobro. Srbija zaslužuje da bude voljena. Vrlo je primetno koliko su ljudi ponosni na svoje nove kuće i sređene okućnice, ali im nije problem da sav šut i otpad nastao njihovom gradnjom, pod okriljem noći prospu pored puta.

Nekako mi se čini da je sticajem okolnosti prava prilika da upoznamo bolje našu zemlju, sve njene lepote i blagodeti. U prošlosti smo bili hvalisavi, oholi i radoznali obilazeći daleke destinacije. Nije bilo „in” pričati o tome šta Srbija nudi. Ovo je prilika da se mnogi od vas prijatno iznenade onim što im je nadohvat ruke a da toga možda nisu bili svesni.

Put me vodi preko Hrtkovaca i Platičeva, živopisnih mesta koja krase lepo uređene kuće i okućnice, poznati po odličnoj ponudi voća i povrća na tezgama pored puta. Zbog obilnih kiša vegetacija je bujna. Domaćice vode sportsku borbu koja će imati lepše i raznovrsnije cveće u bašti. Nakon Šapca, nižu se mala, lepa i uređena mesta. Dosta se izgradilo. Vredan je ovo narod, samo mu treba dati priliku.

Konačno, Mali Zvornik. Odavde počinje najlepši deo Drine. Moj krajnji cilj je etno-selo Vrhpolje. Zvorničko jezero je jedna lepota. Boju vode može opisati samo nadahnuti pesnik ili dočarati daroviti slikar. Kristalno čisto jezero okružuju raskošne vile zaklonjene drvećem. Krećem uzvodno vozeći najsporije što mogu kako bih što duže taj veličanstveni prizor zadržao u sećanju. Drina je na svakih sto metara potpuno drukčija. Većina kuća koje se mogu rentirati pored bazena poseduje roštilje, pontone za čamce i još mnogo šta kako bi omogućila vrhunsko uživanje i odmor kao iz bajke. Pored puta prostiru se nepregledni zasadi malina, kupina, jagoda, borovnice i aronije. Ne zaostaju za njima ni lepo sređeni povrtnjaci. Bogato je rodilo.

Bližim se odvajanju za Ljuboviju. Pre skretanja nalazi se socrealistički hotel iz minulih vremena. Kuriozitet je to što je nagrađivani arhitekta projektovao hotel tako da su sve sobe s pogledom na put, a pogled ka Drini zaklonio je hodnikom. Čisto strašilo na putu. Na dva kilometra od Ljubovije nalazi se skretanje za etno-selo Vrhpolje, što je i konačno odredište. Vlasnik etno-sela Nikola Knežević, kog poznajem duže od deset godina, dočekao me je s trimerom u rukama. Kosi oko svojih vajata. Kompletno imanje njegovih je ruku delo. Sve je počelo 2005. godine kad je Nikola menjao svoju dedovinu za ovo parče zemlje. Mnogi su verovali da se Nikoli dogodilo nešto neobično. Šuškalo se da je sišao s uma zato što je dao onakvo imanje za ovu šikaru i svi su se obavezno krstili na tu rečenicu.

Nikola Knežević, mali veliki čovek, poželeo je da jednog dana ne bude podanik već da sudbinu uzme u svoje ruke. Sve je bilo protiv njega, ali su mu odzvanjale reči Dostojevskog „teška vremena su kao stvorena za velika dela”. Ispred sebe je imao parče zemlje koje su meštani godinama koristili za odlaganje svakakvog otpada. Uz pomoć nejakog sina počeo je da krči imanje uklonivši više od sto tona raznog smeća. Gradilo se i radilo sporo i naporno. Podziđivala se obala. Kupovao je stare vajate, rastavljao ih i ponovo spajao. Trenutno se na placu nalazi 11 vajata koji poseduju 35 ležaja. Gradnja je trajala od 2005. do 2007. bez posebnog razumevanja i pomoći okoline. Ideju je podržala samo porodica. Dotad jedino etno-selo bilo je Sirogojno, državni objekat potpuno drukčije koncepcije. Kusturica je u to vreme započeo gradnju Mećavnika na Mokroj gori, što je uticalo na razvoj te vrste turizma. Ljudima nije bilo baš jasno zašto drvene kuće, zašto vajati, a ne kuće od cigle, betona. Nikola je želeo da ljude vrati korenima i približi im način života predaka. Danas se Ljubovija na turističkoj mapi prepoznaje po ovom etno-selu. Gosti su još više zavoleli Drinu pošto im je omogućen prelepi pogled s terase restorana na reku koja menja svoje ruho i ćud nekoliko puta u toku dana i koja pozitivno terapeutski deluje na sve, tako da postaju veseliji, radosniji i pričljiviji. Lepota zdanja brzo je prepoznata i gosti iz svih krajeva sveta dolaze i rado se opet vraćaju. Počela su da pristižu i priznanja, zlatna medalja i Turistički cvet, priznanje koje dodeljuje Turistička organizacija Srbije. Zašto vredi posetiti ovo bajkovito mesto? Razloga je mnogo. Priroda fascinira lepotom i čovek ima utisak kao da je u svom selu. U svakom trenutku neko od članova porodice je na usluzi. Hrana je prava domaća. Ima šta da se vidi i doživi. Etno-selo okružuju azbukovačke planine, sokolske planine, planina Bobija s prelepim vidikovcima i mnogim izvorima zdrave vode, kanjon reke Trešnjice poznate po staništu beloglavog supa. U duhovnom delu prednjači pet manastira i 17 crkava, od kojih su neke još iz drugog veka nove ere. Crkve su vrlo živopisne i pod zaštitom su države. Na ovom mestu bila je raskrsnica puteva od Dubrovnika, Sarajeva, Višegrada i Srebrenice prema Valjevu, Sirmijumu i Dunavu. O tome svedoče iskopine rimskih građevina. Meštani su hrabri, pravdoljubivi, ponosni, gostoprimljivi, čestiti i gordi taman koliko treba. Ovde su regrutovani ratnici Drinske divizije koji su porazili Poćoreka na Ceru i Kolubari u bitkama koje se izučavaju u vojnim školama širom sveta. Pruža vam se prilika da obiđete istorijska mesta Tekeriš i Mačkov kamen. Posle teškog i neočekivanog poraza koji mu je zadala srpska vojska na Kolubari Poćorek beži preko Drine. Neki aristokratski krugovi u Beču savetovali su mu da izvrši samoubistvo zbog teškog poraza, međutim on je izjavio da će to uraditi ako ijedan austrijski general porazi srpsku vojsku.

Drina se sve više voli i čuva, riblji fond se oporavlja. Prošle godine plovio sam Drinom u pratnji supruge i ćerke. U jednom trenutku kapetan Zoran Vojinović, legenda ovog kraja, organizator Drinske regate, odlaže vesla, zaranja duboko u vodu i izranja sa istrošenom konzervom piva u ruci uz komentar da je sigurno nekome ispala i da niko nema nameru da prlja ovu svetu vodu. Sam čin govori o posvećenosti ljudi da sačuvaju svoj deo planete.

Sad je prava prilika da upoznate Srbiju i lepotu koja ona nosi i garantujem da ćete je nakon toga više voleti. Da ne zaboravim, ukoliko duže ostajete savetujem da posetite Bajinu Baštu, Perućac, Taru i okolna mesta.

 

Share

Dodaj komentar

Sigurnosni kod
Osveži