Home  //  Lokali  //  Predstavljamo  //  Kafana Tabor

 

Tekst: Bojana Ilić, Foto: Dragana Ðorović

 

Ušuškana i nevidljiva na prvi pogled, kafana Tabor nalazi se na uglu ulice Gospodara Vučića  i Bulevara kralja Aleksandra, kod Cvetkove pijace, i jedna je od najstarijih u Beogradu. Na tom mestu postoji malo više od četvrt veka, ali je ime dobila po staroj kafani Tabor s Kalenićeve pijace. Zbog čega se vlasnik Jovan Mrđenović odlučio da svoj restoran nazove po tom starom Taboru, čiju je tradiciju i duh uspešno nastavio, vredno je i ovde pomenuti.

 

– Bila je Nova godina 1959/60, a ja klinac iz Učiteljskog naselja. U to vreme dočeci su masovno organizovani po restoranima i ja sam krenuo sam niz Bulevar, pokušavajući da uđem u neki od njih, ali nigde me nisu primili. Na kraju sam došao do Vukovog spomenika i krenuo nazad kući misleći kako će, eto, proći i ta Nova godina, a ja ću se sam vratiti kući, kad, kod Kalenićeve pijace, ispred neke kafanice, vidim upaljeno svetlo.

 

Otvorim vrata, kafana puna, a svi gosti okrenuše se u mom pravcu kao da su samo mene čekali. Tu sam dočekao rane jutarnje sate i divno se proveo. Kafana se zvala Tabor, a ja sam se zarekao da ću, ako ikad budem bio neko i imao nešto, otvoriti kafanu koja će se zvati isto tako – počinje priču za Caffe&Bar vlasnik Jovan Mrđenović.

 

Kasnije je nastavio da odlazi u Tabor, i kako kaže, ulazio hrabro, kao neki suvlasnik. Tu je upoznao mnoge velikane naše umetnosti i književnosti, među njima i Libera Markonija, čije je pesme slušao, tek ih pomalo razumevajući.

 

– Bila je to divna, čudna kafana, u nju su dolazili boemi, noćobdije, umetnici, pisci, muzičari. A onda je iznenada jedno jutro nestala, srušena je, i posle su se na tom mestu prodavale ptice i ribice. Stari Beograđani patili su za Taborom, ali su kod mene, u moj Tabor, dolazili bivši gosti, među njima i Ciga Milenković.

 

I mnogi drugi su zavoleli moj Tabor, zbog imena i nastavka tradicije. Ovde je možda malo upeglanije, ali zadržao sam dušu onog starog Tabora. Među stalnim gostima bili su mi i Momo Kapor, Miro Radojčić, novinar Radomir Golubović Pižon... Ime Tabor doprinelo je da kafana postane prepoznatljiva i da je ljudi svojataju – kaže Mrđenović.

 

On je svoj Tabor otvorio 1984. godine, u vreme pomalo nezgodno za privatnike, ali gosti su to cenili, i kako kaže, čuvali Tabor.

 

– U kafani su svi jednaki i svako ima pravo da krije neke svoje tajne. Naš pesnik Brana Petrović govorio je da je kafana treće mesto čovekovo. Prvo je dom, drugo posao, a treće kafana, gde čovek provodi vreme koje pripada samo njemu. Ovde već na ulazu znate da dolazite kod prijatelja – kaže Mrđenović.

 

 

 

Kad je otvoren, Tabor je mogao da primi tridesetak gostiju, postojala je samo jedna sala, ali je, kako je vreme prolazilo, proširivan i danas može da primi oko stotinu osoba unutra i oko trideset u bašti. Supruga Svetlana i ćerka Ana, koja je završila enterijer na Akademiji primenjenih umetnosti, uredile su prostor i doprinele toplijem izgledu Tabora – sveže cveće i prijatni zemljani tonovi dopunjuju primamljive mirise iz kuhinje.

 

Zidove kafane krase crteži Mome Kapora, kao i njegov tekst o Taboru iz 1994. godine, zatim nagrada Praktične žene Zlatna viljuška, sertifikat o uvedenom HACCP-u, pismo zahvalnosti patrijarha Pavla za donaciju, pismo zahvalnosti princeze Katarine Karađorđević za priređenu Sretenjsku večeru, na šta su u Taboru veoma ponosni, jer se to desilo još početkom devedesetih godina prošlog veka.

 

Kiparski ambasador je, prema sopstvenim rečima, u Taboru bio gost 462 puta, i kad je odlazio, tražio je da jedan ćošak kafane pripadne njemu. Umesto toga, palačinke koje je uvek jeo u Taboru po njemu su dobile ime A la Papadopulos. U toj kafani posebno ističu posetu Muhameda Alija, koji je u Srbiji boravio početkom devedesetih kada je bilo suđenje doktoru Medenici. Tada se u Taboru čula gospel muzika i Muhamed Ali je ustao i pola sata igrao, u šta niko nije mogao da veruje.

 

– Kao što čovek ima svog berberina i svoj fudbalski klub, tako treba da ima i svoju kafanu. Želeli smo da jelovnik i uslugu stavimo na zavidan nivo i ovo su pre počeli da svojataju stranci nego domaći gosti. Stranci su kod nas počeli da dolaze jer smo uvek puštali svetsku muziku, evergrin, a ovo je i mesto bez incidenata, što je strancima važno, jer na Balkan dolaze sa dozom podozrenja – objašnjava Mrđenović.

 

Da se zna gazda

- Kafana je važna našem čoveku, a često ih sad otvaraju ljudi koji ne žive od tog posla. Mnogi me pitaju kako to da držim samo ovaj restoran, danas su nama u glavi samo neki lanci, franšize. Međutim, čak i u inostranstvu, ljudi ne vole da idu na mesta kojima se ne zna gazda. Ni meni takva mesta nikad nisu imponovala, jer je tamo gost osuđen na komunikaciju s konobarom koji je danas tu, sutra nije, ili s nekim „menadžerom“ koji te odmerava da li si vredan ili ne da budeš tu gost – kaže Jovan Mrđenović.

 

Tabor je prošao i vreme komunističke Jugoslavije, kao i sankcija i ratova, kada je za svakog ugostitelja bilo najvažnije da nabavi namirnice. Dovijali su se na razne načine, kupovali i šta treba i šta ne treba i bili ponosni što su opstali još jedan dan. U to vreme u Taboru je bio stalno zaposlen jedan veterinar koji je proveravao ispravnost namirnica. Ipak, prema Mrđenovićevim rečima, iako teško, to vreme bilo je interesantno, živelo se danas i za danas.

 

– Potrošili smo bili sve strahove, i ratne i egzistencijalne, i usvojili neki čergarski mentalitet. Sada je sve drukčije, nema se vremena, u kafanu se odlazi kao da je to obaveza, da se ispoštuje neki protokol, i gosti kao da žele da to sve traje što kraće. Ljudi je više ne doživljavaju kao nešto svoje, manje je emocija i vrlo je malo onih pravih kafanskih ljudi starog balkanskog profila. S druge strane, i usluga u kafani se promenila. Užasava me kad mi konobar ili somelijer dođe pa mi kaže kako uz neko poručeno jelo ide samo određeno vino.

 

Share

Dodaj komentar

Sigurnosni kod
Osveži